Picture the earth in your mind, as if you are standing at a distance from it such that it appears as a large sphere, but can comfortably fit in your field of view. You can see it spinning slowly on its axis, the continents moving slowly across the side of the earth facing you before gradually disappearing behind it as the earth spins. Every day, the earth completes one rotation on its axis, approximately 24 hours long.
Now picture the earth’s axis. Imagine a thin pole extending through the earth’s north and south poles to help you visualize the earth’s axis. The earth’s axis is usually tilted at a small angle from the vertical axis. You can also see the equator running along the earth’s middle section, dividing it into two hemispheres.
Next, imagine we have a large sphere surrounding the earth. This sphere is extremely large and any heavenly body you can see, be it a planet or star, is easily accommodated by the sphere. Picture the sky as a movie being played on a spherical screen surrounding the earth, which is our imaginary sphere. This makes it such that the heavenly bodies are all suspended on an arbitrary sphere that corresponds with the earth’s sphere. The distance from each celestial body here doesn’t matter. What matters is what we observe. This arbitrary sphere is called the celestial sphere and just like the earth, it has a corresponding northern and southern celestial pole. It also has a celestial equator.
Remember that the earth’s axis is tilted a bit from the vertical plane. This tilt is around 23.5˚. There is also a plane on which the earth appears to lie on as it moves around the Sun. It’s like an invisible ground on which the earth is ‘walking’ as it moves around the Sun, only that this ‘ground’ is not beneath the earth, but passes through it. Like the earth is suspended on it. This is called the ecliptic plane.
Even the other planets all lie on or near this plane in their motion around the Sun. So if you’re standing on earth and staring at the sky for a prolonged period of time, you will observe that the Sun, Moon and planets appear to move along the same general path. Note that I said general path. This is because It’s only the Sun that lies exactly on the ecliptic. The Moon and other planets lie a few degrees above or below it on the celestial sphere. This difference is negligible and we take it that they all lie on the same general plane on the celestial sphere which we call the ecliptic.
Што се тиче Сунца, оно се заправо не креће, али због релативног кретања изазваног кретањем Земље око њега, примећујемо да се оно такође полако „креће“ кроз небеску сферу дуж еклиптике. Замислите како деца воле да играју ову игру где обавијају руке око пола и крећу се око њега у круговима. Ако сте то дете, приметићете да се све креће у круговима око пола, док се заправо само ви крећете. Слично томе, како се Земља креће око Сунца, пошто је позадина фиксирана, добијамо визуелни ефекат Сунца које се креће дуж небеске позадине.
Пошто је Земља нагнута на својој оси, њен екватор (а самим тим и небески екватор) је такође нагнут у односу на еклиптику под углом од 23,5˚, баш као што се Земљина оса нагиње у односу на вертикалу. Запамтите, еклиптика је раван на којој се Сунце, Месец и планете налазе посматрано са Земље. На небеској сфери, ово је танак појас на делу где се раван еклиптике пројектује на сферу. Можете погледати приложене слике да бисте га видели у глави ако имате проблема са визуелизацијом.
Такође бих желео да направим једно мало појашњење. Кретање о коме говорим није оно које видите свакодневно када гледате у небо, попут сунца које излази на истоку и залази на западу. То је због тога што се Земља окреће око своје осе, што узрокује дан и ноћ. Кретање о коме говорим има везе са кретањем Земље око Сунца, што узрокује да се чини да се Сунце споро креће дуж еклиптике. Као и Месец који се споро креће око Земље (мада релативно брже од других небеских тела, јер му је потребно само месец дана да заврши циклус) и планете које се крећу око Сунца у својим сопственим орбитама. Ово је у случају да неко погреши о ком кретању говорим у овој лекцији.
Враћајући се на тему, запамтите да су сва небеска тела, од сазвежђа до планета, пројектована на небеску сферу. Дванаест зодијачких сазвежђа такође леже дуж еклиптичких равни, окружујући небеску сферу дуж истог пресека. Дакле, у ствари, док планете, Сунце и Месец путују дуж еклиптичких равни, посматра се како се крећу дуж позадине која је зодијачка сазвежђа.
Небеска сфера је веома користан концепт који датира још из античке Грчке, а вероватно и из древнијих времена (астрологија и астрономија су много старије него што модерна наука признаје). Грчки астрономи попут Аристотела подучавали су софистицираније верзије које су укључивале неколико сфера за сваку планету. Ово је имало дубока окултна значења. Али небеска сфера, као што сам горе објаснио, довољна је за разумевање астрологије.
Чак и ван астрологије, небеска сфера је веома корисна астрономима. Астрономи користе небеску сферу за мапирање положаја било које звезде. Као што користимо географске дужине и ширине за мапирање било које тачке на површини Земље, претпоставља се да је небеска сфера попут Земље и да звезде могу бити на тачки коју можете мапирати користећи систем сличан нашем координатном систему на Земљи. Астрономи користе ректасцензију (одговара географским дужинама) и деклинацију (одговара географским ширинама) да би одредили положај звезде на небеској сфери.
За крај, не морате се упуштати у планетарне сфере како су учили стари Грци или како астрономи мапирају небо. Ово је било само мало додатних информација о небеској сфери. Све што сам вам научио у претходним одељцима ове лекције је оно што вам је потребно да бисте разумели астрологију. У наредних неколико лекција ћу се дубље позабавити небеском сфером.
-ЦрниЗмај666
